''Priče sa istoka Srbije''
Projekat Udruženja Roma Braničevskog okruga ''Priče sa istoka Srbije'', osmišlјen je da produkcijom radio emisija pobolјša informisanje stanovništva, naročito marginalizovanih grupa na teritoriji Braničevskog okruga a i šire, o životu i problemima sa kojima se stanovništvo suočava u lokalnim sredinama. Akcenat će biti na romskoj kulturi i tradiciji, kao i načinu života u zajednici u kojoj žive. Oformlјena redakcija će obrađivati ove teme u emisiji kolažnog tipa ''Romano Ilo'', uz sveobuhvatan informativno-edukativni karakter. Emisije od 30-45 minuta će premijerno biti emitovane subotom od 19:00 časova, sa reprizom svake srede od 18 časova.
EMISIJA PRIČE SA ISTOKA SRBIJE
- KUHINJA NA ROMSKI NAČIN -
EMISIJA PRIČE SA ISTOKA SRBIJE
- LJUBIČEVSKE KONJIČKE IGRE – BORBA VITEZOVA -
LJUBIČEVSKE KONJIČKE IGRE - BORBA VITEZOVA
„Ljubičevske konjičke igre“ kao turističko-sportska manifestacija datiraju od 1964. godine kada su prvi put održane pa do danas.
Razlog postojanja bitne manifestacije kao što su Ljubičevske konjičke igre jeste ergela Ljubičevo. Jednu od najstarijih ergela u Srbiji je 1860. godine osnovao knjaz Miloš Obrenović na imanju „Morava“, pored Velike Morave. Nalazi se na udaljenosti 5 km od grada. Nastala je sa ciljem da se unapredi konjarstvo od najboljih konjskih rasa. Kasnije, njegov sin Mihailo ovom posedu na 300 hektara površine daje ime „Ljubičevo“, po svojoj majci, kneginji Ljubici.
U Ljubičevu je podignut Ljubičin konak, kao i nekoliko štala gde je knjaz držao svoje konje. Ergela je početkom 20. veka izrasla u instituciju evropskog ranga i imala je oko 500 grla. Proslavila su je grla Ljubičevac, Kastor, Ramoz, Hajdžan. Spomenik podignut grlu Ljubičevac, koji je osvajač „Tripl krune“ (nepobeđen galoper), nalazi se u centru ove oaze mira i tišine gde su i brojne staze za šetnju. Za ergelu je vezana turističko – sportska manifestacija „Ljubičevske konjičke igre“.
U okviru ergele Ljubičevo napravljen je i mini avantura park . Park poput ovog ima za cilj da decu još više približi prirodi i fizičkim aktivnostima, kako zbog prirodnih materijala od kojih je napravljen, tako i zbog samog ambijenta u kome je postavljen. Deca mogu da provere fizčku izdržljivost i mentalnu snagu, snalaženje u savladavanju prepreka u Avantura parku koji je namenjen uzrastu dece od 5 do 12 godina.
Igre koje će uskoro obeležiti poluvekovno trajanje imale su i imaju svoju predistoriju dužu od jednog veka. Pri kraju XIX veka, osnivanjem Dunavskog kola jahača „Knez Mihailo“ u Požarevcu (maja 1891.), otpočelo se sa organizovanjem trka konja. Prve konjičke trke u Požarevcu održane su u nedelju, posle Đurđevdana, 26. aprila 1892. godine. Otvaranje izložbe konja i trka održano je u prisustvu kralja Aleksandra Obrenovića. Trke su održane na potecištu (trkalištu) „Mihailovac“, a staza je bila obeležena sa dva stuba: polazni (Aleksandrov) i pobednički (Mihailov).
Današnje „Ljubičevske konjičke igre“ imale su svoju premijeru u prvoj nedelji septembra 1964. godine kako je tada odlučeno i taj datum održan je do danas, sem 1988, kada su zbog bolesti konja u Srbiji igre pomerene za 1. i 2. oktobar. Prve Ljubičevske konjičke igre, zvanično su otvorene u petak 4. septembra 1964. godine. Svečanost otvaranja „Ljubčevskih konjičkih igara“ održana je na novom Trgu Radomira Vujovića u prisustvu oko 15.000 građana i gostiju. Igre je otvorio Milorad Arsić, predsednik Organizacionog odbora, a onda je počasni vojvoda od Ljubičeva, Milivoje Živanović pročitao ukaz kneza Miloša o osnivanju ergele u Ljubičevu. Defile učesnika prošao je ulicama Lole Ribara, Moše Pijade, Jovana Šerbanovića, Maršala Tita, preko Trga Oslobođenja, Veljka Dugoševića i Nemanjinom.
Presedan se dogodio prošle 2020. godine. Prvi put u svojoj istoriji, 57. "LJubičevske konjičke igre" u Požarevcu, zbog epidemije virusa korona, održane su pred praznim tribinama Hipodroma. Organizatori nisu imali dilemu - otkazati najstariju, autentičnu manifestaciju ili ispoštovati tradiciju, makar i bez ljubitelja konjičkog sporta i uz poštovanje higijensko-sanitarnih mera. Na Hipodromu su se mogli videti samo učesnici trka, službena lica, veterinari, a na kapiji je svima merena temperatura.
Na ovaj praznik Požarevljana, svih ljubitelja konjičkog sporta i konjičkih veština simbolično se otvaraju kapije Požarevca i počinje Međunarodna turističko – sportska manifestacija „Ljubičevske konjičke igre“. Od svečanog defilea učesnika do završnog nadmetanja višebojaca na prepunom stadionu sve „ključa“ od silne želje za pobedom i bodrenjem svojih favorita.
Program igara, koji je isprepleten običajima, tradicijom i kulturom obuhvata: unikatni Ljubičevski višeboj, voltižovanje dece, izložbu grla, daljinsko jahanje, utakmicu u preskakanju prepona, galopske i kasačke trke.
Ljubičevski višeboj je po originalnosti, lepoti i dinamičnosti jedinstveno nadmetanje hrabrih momaka na odabranim konjima u pet tradicionalnih disiplina (seča sabljom, gađanje kopljem, kurirsko jahanje, gađanje strelom i gađanje topuzom).
Viteška pobednička ruka višeboja, osim novčane nagrade, prima pehar, plašt i sablju. Sablja je unikatna, posebno skovana za viteza Ljubičevskih igara i svaki novi pobednik višeboja dobija je od svog prethodnika i sa ponosom je čuva do sledećih Ljubičevskih konjičkih igara. Sablja ima ugraviran viteški moto: „Ne vadi me bez povoda – ne vraćaj me bez časti“. Na kraju grad dobija svog heroja – Viteza Ljubičeva. Igre organizuje Turistička organizacija grada Požarevca sa Konjičkim klubom „Knez Mihailo“, pod pokroviteljstvom Grada Požarevca.
Požarevački hipodrom je najstariji sportski objekat u Požarevcu i okolini. Njegova izgradnja započeta je 1892. godine, iste godine kada je osnovan odbor Dunavskog kola jahača za požarevački okrug, a prve trke na njemu održane su već naredne 1893. godine. Požarevački hipodrom danas spade u red najuređenijih sportskih objekata ove vrste u Srbiji. Nalazi se na udaljenosti od oko 3 km od centra grada. Prostire se na površini od oko 50 ha Ima sve uslove za organizovanje svih vrsta konjičkih takmičenja.
Sportski deo čine dve trkačke staze i to: galopska, travnata, staza duga 1550 m, kasačka staza, sa šljakastom podlogom duga 1400 m i skakalište za preponske utakmice. Obe trkačke staze i skakalište su “A” kategorije.
EMISIJA PRIČE SA ISTOKA SRBIJE
- NOVE GENERACIJE I STARI ZANATI -
NOVE GENERACIJE I STARI ZANATI
Priče o starim zanatima i zanatlijama poput abadžija, bojadžija, sodadžija, bozadžija, kazandžija, kovača ili potkivača obično govore o zatvaranju njihovih radionica i gašenju zanatske tradicije u Srbiji.
Da ne mora uvek da bude tako pokazuju ljudi koji su stare zanate prilagodili novim tržišnim uslovima i porodičnu tradiciju pretvorili u uspešan biznis.
Grnčarski zanat bio je na putu zaborava, pre nego što su se aktivirali grnčari iz Zlakuse, sela na jugoistoku Srbije. Oni su počeli da proizvode posuđe od gline i dve vrste kamena koji se melje, meša sa glinom, ručno oblikuje i peče u pećima, a tako proizvedeno ima sve više kupaca u zemlji i u inostranstvu. Danas u Zlakusi više od 15 porodica živi od prodaje grnčarskih proizvoda. Od tada je puno uloženo u razvoj materjala i načina pečenja gline tako da danas imamo proizvode koji se odlikuju vrhunskim kvalitetom koji ne može da ponudi ni jedna druga radionica u Srbiji.
Kvalitet se ogleda u tome da je vrtna grnčarija otporna na mraz i ljuskanje. Ima karakterističnu terakota boju i ono što je najvažnije kod proizvoda ove radionice ne izbija šalitra.
Upotrebna grnčarija je otporna na termo šokove dok se grnčarija za serviranje hrane odlikuje svojom lakoćom i time da ne upija vodu.
Jedan od proizvođača grnčarije ističe: „Najviše se traže lonci, sačevi, đuvečare, kotlići i „tanjirače“ za roštilj. Uglavnom su to proizvodi za kućnu upotrebu. Svaka posuda koja je nastala u našem selu ima ćiriličnu oznaku slova Z. Mada u poslednje vreme ima kopija jer ljudi pozovu majstore iz Pirota da rade za njih, ipak se vidi razlika jer mi zlakuški grnčari imamo svoj specijalan način rada. Dok se na originalnim proizvodima ručno „zida“ glina, pirotska tehnika je zasnovana na izvlačenju gline na električnom točku. Glina stiže iz sela Vranjani, a kamen iz sela Roge. Smesa nastaje kada pomešaju ta dva sastojka i onda prelaze na ručni rad. Kada naprave oblike prvo ide sušenje u radionici, a onda u sušari. Nakon toga sledi pečenje.“
Požarevac je u 19. veku, kao sedište Okruga požarevačkog, imao čak 305 zanatlija koji su svoje proizvode prodavali u 268 dućana, od kojih se većina nalazila u Tabačkoj čaršiji. Tokom prošlog veka taj broj se postepeno smanjivao, da bi danas u ovom gradu, koji ima preko 60.000 stanovnika, ostala svega trojica - sarač, ćurčija i kazandžija. Pošto nema ko da ih nasledi, posle njih i ovi zanati nestaće sa privredne mape grada.
Mlade ljude stari zanati ne zanimaju, ali je Siniša Marinković (41) iz Požarevca izuzetak jer je izučio zanat za sarača. Uz pomoć donacije, kao nezaposleno lice, pribavio je specijalnu mašinu za šivenje kože i počeo da radi, prvo u svom stanu, a od decembra prošle godine u lokalu u Porečkoj ulici. Na svega 18 kvadrata, smešteni su mašina, tezga, alat, oprema i izloženi kožni prsluci, torbice i kaiševi.
Obučavao se na akademiji "Oksford" u Požarevcu i 2015. godine, kao jedini u Braničevskom okrugu, stekao je sertifikat za stare zanate i ručne radove. Kožu nabavlja u Beogradu, pa ovde kroji i šije.
Jedini je sarač u gradu i jedan od samo četvorice preostalih u Srbiji. Za ovaj posao ne postoji gotov alat, već ga naručuje u Lazarevcu, pa se on naknadno izrađuje. Krojenje i seču kože obavlja na tezgi od lipovog drveta, jer je ono najpogodnije, pošto je meko i nema čvorove. Mašina na kojoj radi može da šije kožu debljine do 1,5 centimetara, a onu deblju šije ručno, na drvenoj spravi koja se zove reslo, kozlić ili saračka podloga.
Osim šivenja prsluka, torbi i kaiševa, obavlja i sve popravke na kožnoj odeći i tašnama. Ušiva rasparane šavove, menja rajsferšluse, šnale i kopče, stavlja nitne...
U Srbiji su u poslednjih nekoliko decenija (s kraja 20. i s početka 21. veka) znatno izmenjena društveno - ekonomske prilike, što se odrazilo i na opstajanje zanatske delatnosti. Promenile su se društvene, političke i ekonomske navike, kulturne prilike u društvu, a dolaskom novih tehnologija u Srbiji izumiru mnogi tradicionalni zanati, a preostale zanatlije imaju sve manje kupaca. Jedan od takvih je i kazandžijski zanat. Iako je upotreba kazandžijskog proizvoda, kazana za pečenje rakije, karakteristična u tradicionalanom načinu pečenja rakije u domaćinstvima, kazandžijski zanat je i dalje okarakterisan kao zanat u izumiranju u Srbiji još od kraja 20. veka. U tom smislu, danas se kazandžije u Srbiji češće bave prepravkom starih, nego izradom novih kazana. Kako navodi jedan od starijih zanatlija u Požarevcu limarski zanat je jedan od onih zanata koji su u izumiranju, ali još uvek ima manji broj ljudi koji se bave ovim poslom. Limarski posao podrazumeva rezanje i krojenje lima, njegovu obradu savijanjem i montažu limenih konstrukcija. Makaze za lim, brusilice, bušilice, čekići i razni valjci su samo neki od alata koje koriste limari.
Kada su najmlađi šegrti pitali svoga majstora, gazda Mišu, šta ga je održalo u životu i kako da dućan, posle osamdeset godina bude još uvek širom otvoren, gazda je odgovorio:
- Nas, limare, održala je vera u Boga, rad i ljubav prema porodici.
Limari su verovali u opstanak ovog starog zanata. Prolazile su godine, decenije, osim nekih novina u radu, sve je ostalo isto, a najglavnije što su zadržali je tradicionalni i pošten odnos prema poslu. Limari se bave preradom i oblikovanjem lima u raznorazne proizvode, koji su potrebni svakoj kući.
Kačari, pinteri i bačvari jesu zanatlije čiji je osnovni materijal za izradu predmeta drvo. Danas se ova delatnost podvodi pod zajednički naziv bačvarski zanat. Tehniku izrade poznavali su još stari Sloveni. U početku su to bile posude manjih dimenzija i ravnih bokova. Vremenom su pravljene drvene posude oblih zidova, što je omogućilo izradu bačvarskih proizvoda velikih dimenzija.
Za izradu bačvi, buradi i kaca potrebni su znanje i veliko iskustvo. Takođe je nužan i specifičan alat koji samouki majstor nije posedovao, pa je tako bačvarski zanat postao neophodno potreban. Procvatom gradova i trgovine u srednjem veku razvijali su se mnogi zanati, pa i bačvarski. Posle oslobođenja od Turaka, iz tadašnje Austrougarske došao je veliki broj zanatlija sa svojom tehnologijom i alatima, kao i nazivima koji su koriste do danas.
Da bi se napravilo kvalitetno bure, bačva ili kaca, potreban je postojan materijal. Vojvodina, a naročito Srem, obilovali su kvalitetnim hrastom za izradu duga. Duge su izrađivale posebno obučene zanatlije – dužičari, poreklom iz Like, koji su postali veoma vični tom poslu. Vremenom su tu delatnost preuzeli bačvari.
Bačvarski zanat održao se tamo gde ima kvalitetne šume, kao i potražnje za njihovima proizvodima: bačvama, buradima, kacama, čabrovima i dr. Bačvarski zanat je posebno zanimljiv jer u sebi objedinjuje više različitih tehnika obrade drveta: cepanje, tesanje, savijanje i slaganje duga, bušenje i kopanje – kod izrade buradi velikih dimenzija.
Na žalost, danas je potražnja za proizvodima bačvara izuzetno mala jer savremeni propisi o pripremi hrane i pića nalažu drugačije vrste materijala za njihovo skladištenje, ali i dalje će se vino najbolje očuvati u posebno pripremljenim buradima, rakija će imati pravi ukus tek kad odleži u hrastovom buretu, a kupus će se ponegde još uvek kiseliti u velikim kacama.
EMISIJA PRIČE SA ISTOKA SRBIJE
- ISTORIJSKI VREMEPLOV "NASELJAVANJE ISTOČNE SRBIJE" -
- ISTORIJSKI VREMEPLOV "NASELJAVANJE ISTOČNE SRBIJE" -
Predeo istočne Srbije sa sobom je uvek nosio dozu tajnovitosti i mistike. Na obalama Dunava, na krajnjem istoku zemlje, pre više od 9.000 godina praistorijski ljudi stvorili su jednu od najstarijih kultura u Evropi – kulturu Lepenskog vira. Od tada do danas mnogo toga se promenilo, ali je harmonija između života lokalnog stanovništva i prirode ostala nenarušena. Seoska domaćinstva ovoga kraja izuzetno su raznovrsna. Neka se nalaze na samoj obali Dunava i pravi su raj za pecaroše i ljubitelje ribe. Neka se nalaze na obroncima planina, i pružaju priliku za pešačenje, skijanje, planinarenje i osvajanje izazovnih visokih vrhova. Neka se nalaze u blizini lekovitih banja i važnih istorijskih znamenitosti. Ali sva ona pružaju mogućnost boravka u autentičnoj atmosferi srpskoga sela, koja čini da se osećate preporođeno i spremno za nove izazove.
Prirodna dobra i atrakcije
Istočna Srbija obiluje prirodnim lepotama. Na severoistoku Srbije, na mestu gde je Dunav najdublji, nalazi se nacionalni park Đerdap s grandioznom Đerdapskom klisurom jednom od najdužih u Evropi.
Pogled sa Dunava na strme litice klisure zaista je neverovatan. Kao i činjenica da je na ovom području dom pronašlo više od 1.100 biljnih vrsta, dok klisuru nadleće više od 200 vrsta ptica, uključujući i retke vrste kao što su suri orao, orao belorepan, crne rode i sive čaplje.
Omiljena izletišta Negotinaca i njihovih gostiju, nalaze se u blizini malih vodopada kojima ovaj kraj obiluje. Gosti sela Mokrinje imaju priliku da uživaju u netaknutoj prirodi izletišta Mokranjske stene sa malim vodopadom i živopisnim jezerom.
Iz krečnjačkih stena planine Beljanice, izviru dva snažna kraška izvora smaragdno zelene boje - Mlava i Krupajsko vrelo. A na planini se nalazi i zaštićeni spomenik prirode Lisine, sa kaskadnim vodopadom visine veće od 20. metara.
Ljubitelji aktivnog odmora uživaće u šetnji Stevanskim livadama na planini Deli Jovan, a najizdržljiviji planinari biće nagrađeni neverovatnim pogledom s vrha koji se prostire niz čitav negotinski kraj.
Boravak u selima sokobanjskog kraja pruža vam priliku za izlet u jednu od najomiljenijih srpskih banja, sa brojnim velnes i fitnes programima skrojenim po individualnim potrebama.
Ili se relaksirajte u Ždrelu, modernom spa centru u podnožju Homljskih planina. U okviru centra, opremljenog saunama, salama za masažu, otvorenim i zatvorenim bazenima nalazi se i akva park koji će posebno obradovati najmlađe posetioce.
Upoznajte bogat biljni i životinjski svet Stare planine, jednog od centara biodiverziteta u Srbiji. Na planini na kojoj se sneg zadržava nekoliko meseci godišnje, nalazi se i skijaški i turistički centar, a osvajanje najvišeg vrha planine - Midžora poseban je doživljaj za planinare.
Planina neobičnog kupastog oblika Rtanj posebno je zanimljiva beračima lekovitog bilja, jer na njoj raste rtanjski čaj, endemska biljna vrsta od koje se pravi čaj izuzetnog ukusa i mirisa.
Znamenitosti
Na obroncima Stare planine nalazi se i jedinstvena ambijentalna celina - selo Gostuša. U Gostuši je sve napravljeno od kamena, (kuće, krovovi, ograde...) zbog čega je dobila nadimak Kameno selo. Originalne kuće iz 19. veka u dobro očuvanom stanju i danas naseljavaju seljani koji svoj život provode u skladu sa prirodom.
U prelepoj zgradi balkansko-orijentalnog stila iz 19. veka smešten je Muzej Ponišavlja, sa autentičnim nameštajem i pokućstvom pirotskog kraja. U prizemlju možete videti najviše domete pirotskog grnčarstva, u vitrinama su izložena odeća i nakit, a veliki deo muzeja posvećen je šarenim, ručno pravljenim ćilimima po kojima je Pirot nadaleko čuven.
Jedinstven spoj narodnog graditeljstva i antičkih eksponata videćete u arheološkom etno parku u Ravni u blizini Knjaževca. U zgradi nekadašnje seoske škole, čuvaju se predmeti iz obližnjeg rimskog nalazišta Timacum Minus. Ovde možete videti i originalne kuće, radionice i privredne objekte izgrađene u 19. veku koji su u park preneti iz okolnih sela.
Negotinski kraj poznat je po brojnim pivnicama - vinskim podrumima grupisanim na relativno malom prostoru.
Na brežuljcima nedaleko od sela Rajac nalazi se pravo malo selo sa preko 270 pivnica. Izgrađene od kamena i pokrivene ćeramidom, sa podrumima ukopanim do 1 metar kako bi se očuvala temperatura, Rajačke pivnice već vekovima služe čuvanju velikih količina vina.
U okolini sela Rogljevo nalazi se više od 150 pivnica, većinom izgrađenih u 19. veku, koje zajedno sa krivudavim ulicama i zbornim mestom čine jedinstvenu ambijentalnu celinu.
Neke od autentičnih Rajačkih i Rogljevačkih pivnica renovirane su i pretvorene u ugostiteljske objekte, spremne da ugoste posetioce iz svih krajeva sveta. Iskoristite posetu pivnicama kako bi degustirali ili kupili neko od harmoničnih i pitkih domaćih vina koja se u njima čuvaju.
Hrana
U selima kraj Dunava dočekaće vas, sveža slatkovodna riba spremljena na raznovrsne načine – kuvana, pečena, pržena i pohovana, a posebni delikates ovoga kraja predstavlja marinirana štuka. U okolini Velikog Gradišta kuva se čuvena autohtona vrsta pasulja gradištanca koji se služi i u mrsnoj i u posnoj varijanti.
U ovom kraju, u blizini Negotina nalazi se i jedan od glavnih vinskih rejona Srbije. U vinskim podrumima seoskih domaćinstava čuvaju se pitka vina sorti prokupac, smederevka, game… A ovo je i jedini kraj u zemlji u kome još uvek opstaje crna tamjanika, autohtona sorta grožđa koja daje vina intenzivnog, mističnog mirisa i arome voća i začinskog bilja.
Na visokim Homoljskim planinama pravi se med zaštićenog geografskog porekla koji svoj jedinstven ukus duguje autohtonim vrstama bilja koje rastu na mestima gde se pčele puštaju na ispašu.
U Homoljskom kraju žive pripadnici Vlaške manjine koji neguju tradicionalna jela svoje nacionalne kuhinje. Tako ovde možete isprobati razne vlaške specijalitete - kiselu čorbu, proju s koprivom ili mamaljiga kačamak koji se služi uz meso, sir, jaja…
Iz pirotskog kraja ne smete otići dok ne probate pirotski kačkavalj koji se prosto topi u ustima ili čuvenu pirotsku peglanu kobasicu. A ljubitelji sira uživaće i u staroplaninskom kačkavalju od mleka krava i ovaca sa Stare planine.
Lepenski Vir
Na desnoj obali Dunava, na prostoru Đerdapske klisure, nalazi se Lepenski Vir, arheološko nalazište koje čuva ostatke kulture koja datira iz perioda od 6500. do 5500. godine pre nove ere.
S pravom nazvana „kolevkom civilizacije”, lepenska kultura čuva neke od najstarijih artefakata, oruđa, oružja i skulptura, ali i tragove jednog od najstarijih naselja u Evropi. Praistorijski ljudi iskoristili su povoljne mikroklimatske uslove i obližnju reku Dunav, koja je pružala pregršt hrane i vode lokalnom stanovništvu, i stvorili jednu od najstarijih civilizacija na svetu.
Ostaci kuća trapezoidnog oblika svedoče o poznavanju matematike i geometrije među graditeljima tog doba. Unutar zidina, pored kamenih ognjišta pronađene su skulpture velikih oblutaka s ljudskom figurom. Poznate figure ribolikog izgleda s krupnim očima i spuštenim usnama, ali i skulpture jelena i ribe isklesane u kamenu, čuvaju se u Narodnom muzeju u Beogradu. Na njima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli…
Kad je poljoprivreda postala primarna privredna grana u Lepenskom Viru, njegovi stanovnici krenuli su u potragu za drugim životnim prostorom i većim obradivim površinama. Otprilike 4.800. godine pre nove ere i poslednje porodice napustile su naselje čije tragove vidimo danas.
Ostatke čak 136 objekata, zajedno s kamenim ognjištima i replikama najlepših skulptura Lepenskog Vira, možete videti na lokalitetu koji je pokriven modernom zaštitnom konstrukcijom u okviru koje je Centar za posetioce – Muzej Lepenski Vir
Nacionalni park Đerdap
Sve one koje put nanese na istok Srbije, u prilici su upoznaju sa grandioznom Đerdapskom klisurom, najdužom i najvećom klisurom probojnicom u Evropi koja se prostire na celih 100 kilometara toka Dunava duž granice sa susednom Rumunijom.
U klisuru se ulazi kroz takozvana Gvozdena vrata, gde Dunav posle mirnog toka kroz srpsku ravnicu počinje da vijuga ne bi li se uporno probio kroz ovdašnje planinske masive i stigao do svog cilja.
Đerdap iz ptičije perspektive
Svu lepotu i veličanstvenost Đerdapa najbolje ćete sagledati ukoliko se popnete na neki od njegovih atraktivnih vidikovaca i posmatrate ga iz perspektive retkih ptičijih vrsta koje su ovde pronašle svoj dom, poput surog orla, orla zmijara, orla belorepana, crne rode i sive čaplje.
Veliki Štrbac je vidikovac pod prvim stepenom zaštite sa koga se pruža pogled na nestvarno uzak deo Dunava poznat kao Mali Kazan.
Ako niste raspoloženi za duže pešačenje, na putu ka Velikom Štrpcu nalazi se vidikovac Ploče. Već sa njega možete uživati u upečatljivom pogledu na Mali Kazan. A ukoliko želite da dodatno promenite pogled na klisuru, na 2 kilometra od Velikog, nalazi se nešto niži Mali Štrbac.
Vidikovac Kovilovo je najniži među prirodnim osmatračnicama, ali je posećen i zbog žutog ravna, ugrožene biljne vrste koja se može naći samo ovde, kao i zbog pogleda na Porečko ostrvo koje stidljivo izranja iz Dunava kada nivo vode opadne.
Pratite put Dunava
Teško je odlučiti se za način na koji ćete Nacionalni park Đerdap najbolje obići, ali kako ne biste ništa propustili probajte sva tri – budite jedno sa rekom ploveći Dunavom, iskoristite magistralu da nacionalnom parku priđete automobilom i jednostavno na dve noge ili dva točka posmatrajte nestvarnu prirodu Đerdapa u krupnom planu.
Kroz Đerdapsku klisuru prolazi i biciklistička ruta „Euro Velo 6“, poznata još i kao Dunavska biciklistička ruta, koja spaja obalu Atlantika sa Crnim morem i prati tok ove velike evropske reke počev od Tutlingena u Nemačkoj pa sve do njenog ušća.
Pešačke staze su različite dužine i uspona, pa bi trebalo da ih birate pažljivo u skladu sa svojom kondicijom i fizičkim mogućnostima, a sve su obeležene planinarskom markacijom sa informativnim tablama. Najpoznatija među njima, staza Zlatno jezero, osmišljena je tako da svako, bez obzira na godine i fizičku spremnost, može lako da je pređe.
Još jedan način da uživate u obilasku Nacionalnog parka Đerdap jeste i iz vozila čije je iznajmljivanje omogućila uprava parka.
Kolevka neolitske civilizacije
Đerdap je jedna od istorijski najbitnijih lokacija kako za Srbiju tako i za ceo svet, jer se baš ovde nalazi nadaleko čuveno arheološko nalazište Lepenski vir gde su pronađeni ostaci neolitske civilizacije i najstarijeg urbanog naselja na tlu Evrope.
Ništa manje značajan spomenik minulih vremena i moćne starorimske civilizacije nisu ni Trajanova tabla i ostaci Trajanovog mosta. Ovaj monumentalni prelaz preko reke sagrađen je u 2. veku po naredbi rimskog cara Trajana, čija izjava da je „veličanstveno stajati na obali Dunava“ i danas odzvanja jednako istinito kao i u vreme kada su rimske vojske hrabro koračale Rimskim putem u pohodu na Dakiju.
Na blago uzvišenoj obali Dunava poznatoj kao Kartaš i danas se vrše arheološka iskopavanja među ostacima starorimskih vojnih utvrđenja Dijana i Pontes.
Na samom ulazu u Đerdapsku klisuru gordo stoji Golubačka tvrđava sagrađena u 14. veku. Njeni stanovnici su se tokom vekova menjali u skladu sa dolaskom različitih osvajača, da bi u 19. veku konačno bila predata tadašnjem srpskom knezu Mihailu Obrenoviću.
EMISIJA PRIČE SA ISTOKA SRBIJE
- KULT MAGIJE -
- KULT MAGIJE -
Magiju čine razne praktične radnje, prinošenje žrtava silama u koje čovek veruje da postoje. Osnovni magijski princip: „pars pro toto“ u prevodu „deo za celinu“ (žrtvuje se deo).
Ako govorimo o vrstama magije onda je reč o:
- Imitativnoj , imitira se nešto iz stvarnog života. Posledica liči na svoj uzrok. Slično povezuje slično. Pećinski crteži, verovali su da ako nacrtaju lov, da će sutra stvarno uloviti nešto. Magijski praktični obredi vremenom će ući u običaje (Dodolske pesme).
- Kontaktnoj , magiji po dodiru. Princip: ono što je jednomo spojeno ne može se razdvojiti nikada. Muškarci poklanjaju svadmeni nakit, burmu – simbol večnosti, trajanja.
Kult, objedinjuje i duhovnu i praktičnu radnju. Razlikuju se sledeći oblici:
- Kult prirode
- Kult drveta
- Kult ličnosti
- Kult predaka.
Magija je okrenuta budućnosti. Religija nije okrenuta budućnosti, već prošlosti. Religijska radnja se uvek vrši u zatvorenom prostoru, u hramu, vrše ih sveštenici. Magijski obredi se vrše na otvorenom prostoru, vrše ih vračevi. Religijski obred je duhovni, a magijski je praktični.
Belom magijom se, navodno, pomoću dobrih duhova mogu otkloniti bolesti, urok ili kletva. Belom magijom možete prizvati sreću, ljubav i novac, dok njenim antipodom – crnom magijom – prizivate zle duhove, kletvu i nesreću.
U popularna paganska/politeistička verovanja spadaju i astrologija, tarot i numerologija, a na prostorima naše zemlje, Balkana ali i Evrope hara jedna mnogo zanimljivija, a po nekima i najopasnija Vlaška magija – kojom barataju domaće, vlaške vračare.
Vlasi su autohtono stanovništvo na prostoru istočne Srbije, koje naseljava prostor između Morave, Timoka i Dunava i podeljeni su na četiri grupe: Carani, Bufani, Munćani i Ungurjani. Vlasi pripadaju pravoslavnoj veroispovesti, ali su se u njihovom verskom i obrednom životu do danas zadržali mnogi prehrišćanski, indoevropski i paleobalkanski elementi.
Sve ono u šta Vlasi veruju ima, na neki način, magijski karakter. Bajanje je sastavni deo čaranja. Kao što se čini ne mogu izvesti bez bajanja, tako se ni bajanje ne izvodi bez čini (čaranja).
Vlaške bajalice izvode mahom žene, vlaške vračare, i mogu se razvrstati na one koje se sprovode radi zdravlja, uspeha, ljubavi, skidanja čini i uroka.
Za proricanje sudbine vlaška magija kombinuje tradicionalni, slovenski šamanizam i običaje u hrišćanstvu. Uzak prostor između alegorije, simbolike i stvarnosti, ljude sa problemima lako uveri u istinitost izrečenog, naročito kada zbog težih problema subjekt postane otvoren za sugestiju. Za mistične susrete su najpogodniji zabačeni predeli, a u neke od najpopularnijih predmeta za gatanje spada i hrana:
- Kafa (gledanje u soc posle ispijanja kafe je najpopularniji vid proricanja)
- Pasulj
- Kukuruz
- Dlan
Prilikom obreda vlaške vračare nastoje da uvedu svog klijenta u vlastiti svet, pogađanjem dosadašnjeg života. Vračara se tom prilikom služi uobičajenim tehnikama generalizacije romantičnih, porodičnih i poslovnih odnosa. Zavisno od težine problema osobe koja misli da joj je potrebna vlaška magija, osoba biva izmanipulisana i kao hipnozom uvučena u celu priču.
Praktičari crne magije u Vlaškoj često se koriste otrovima napravljenim od biljaka, za nanošenje štete ljudima ili životinjama. Rituali pravljenja magičnih predmeta, otrova ili bacanja vradžbina obično se obavljaju noću, neretko pod okriljem lokalnog groblja ili ostacima napuštenih crkava, manastira i drugih usamljenih mesta.
Krv i prinos žrtve predstavljaju važan deo obredne prakse u crnoj magiji, a pri tome se koriste i relikvije koje se povezuju sa negativnim, zlim silama kao što su: crne sveće, lobanje oceubica ili drugih, teških, “zločina pred Bogom”, krila šišmiša, noktiju zločinca i sl.
Kada je u pitanju vlaška magija simptomi su u mnogo slučajeva vrlo očigledni (iznurenost, nemoć i spletovi nesrećnih okolnosti), ali samo skidanje vlaške crne magije nije isto kao uobičajeno skidanje vlaške magije. To obavljaju isključivo vlaške vračare “sa stažom”, a ne priučeni vračevi. Tada se obično ispisuju i govore vlaške bajalice protiv uroka, na predmetu koji treba da štiti od budućih magičnih napada.
Vlaško vračanje sa travkama i korenjem je veoma često. Ono mora biti ubrano i iskopano u određeno doba dana i godine, uz poseban ritual – identičan jednom ritualu koji su koristili stari Rimljani. Znanja o bilju se prenose na potomke, a travke koje se koriste služile su različitim namenama.
Kukurek se koristio za obred pročišćenja, beli luk štiti od demona i donosi duhovni mir, zdravlje i sreću a bosiljak i suncokret koristi ljubavna vlaška magija.
Kada je u pitanju vlaška magija za ljubav bajalice su kod Vlaha najrazvijenije, najbrojnije i, kaže se da od vlaške magije za ljubav nema delotvornije. Najrasprostranjeniji rekvizit u ovim ritualima je katanac – simbol nečega što se može zaključati i otključati, zarobiti i osloboditi.
Iza katanca njega slede med, kao bezopasno sredstvo koje lepi, užarci koji u magiji simbolišu ono što pali i bosiljak i tamjan koji svojim aromatičnim mirisima osvajaju.
Da bi vlaška ljubavna magija bila što delotvornija, crveni ili beli konac, so, šećer, krv i voda se donose iz kuće i obavezni su za indentifikaciju ličnosti. Upotreba ostalih predmeta i dodataka u magiji i zavise od pojedinačnog problema.
Daščica sa kućnog praga se koristi u razotkrivanju prevara, nož ako se radi o skidanju uroka, pramen kose ako postoji obostrano interesovanje, a vlaška ljubavna magija na daljinu najbolje funkcioniše preko dela odeće nekoga ko je daleko. Vlaška magija za dobijanje novca izvodi se samo pomoću vlaške bajalice za novac.
Vlaška magija, crna ili bela svejedno, po mišljenju stručnjaka najjača je do danas preživela magija u svetu. Rituali, obredi, recepti za spravljanje napitaka i amajlija, iz ove magije prastari su i potiču iz paganskih vremena, a u Timočkoj Krajini i istočnoj Srbiji vračare ih još uspešno koriste. Pomažu ljudima otkrivajući im tajne sa posebnim osvrtom na to koliko zavist, pohlepa i posesivnost mogu da utiču na tok njihovog života
Obredi i rituali vlaške magije treba, pre svega, da pomognu ljudima u bolesti i nevolji, ali mnoge vračare zloupotrebljavaju svoju moć radeći o glavi članovima svoje porodice, pa čak i svojoj deci.
U Srbiji je veoma rasprostranjena i cenjena vlaška magija koja se "praktikuje" više milenijuma i duboko je usađena u kolektivnu svest vlaškog bića. Gotovo da nema sela podno Homolja, Miroča, Stola i Rtnja bez takozvanih vračara. Nije ih teško pronaći, jer za njih gotovo svi znaju.
EMISIJA PRIČE SA ISTOKA SRBIJE
- MIGRACIJE ILI ŽIVOT U RODNOM KRAJU -
- MIGRACIJE ILI ŽIVOT U RODNOM KRAJU -
Gastarbajter (nemački: gastarbeiter, doslovno "gostujući radnik" ili "radnik gost") je naziv koji se originalno koristio za sezonske radnike koji su se 1960-ih i 1970-ih doseljavali u Zapadnu Nemačku iz drugih zemalja, najčešće s juga Evrope (uključujući bivšu Jugoslaviju) ili Tursku. Doseljavanje je organizirala zapadnonemačka vlada u okviru posebnog programa usled akutne nestašice radne snage izazvane kako demografskim gubicima u drugom svjetskom ratu, tako i naglim porastom ekonomske aktivnosti usled ekonomskog čuda 1950-ih. Za "gostujuće radnike" se očekivalo da će njihov boravak u Zapadnoj Nemačkoj biti privremen, ali su se mnogi od njih trajno naselili, odnosno sa sobom doveli porodice.
U oktobru 1968. godine, Jugoslavija i Nemačka su napravile džinovski korak u otopljavanju odnosa nakon Drugog svetskog rata. Taj korak bio je potpisivanje sporazuma o razmeni radnika između dve zemlje, ali je u praksi to označilo početak masovne emigracije Jugoslovena na rad u Nemačku. Jugosloveni su bili kvalifikovaniji od drugih pridošlica, pa su radili poslove u fabrikama u kojima se zahtevalo znanje zanata, a ti poslovi su bili dobro plaćeni. Iako su došli na privremeni rad, mnogi gastarbajteri su ostali decenijama, a neki od njih su postali preduzetnici.
Početak jedne obične gastarbajterske priče iz braničevskog kraja ide otprilike ovako: „U Nemačku sam stigao 11.06.1970.godine. Ugovor si morao potpisati na godinu dana, a ja sam mislio da ostanem jedno šest meseci, zaradim nešto para da se iščupam iz duga, veresije pa da se vratim. Bilo nas je 17 iz mog rodnog kraja i prve pare koje smo dobili, nekih 300 maraka, za noć smo dali na "šantu” (kartaška igra, jedna vrsta pokera prim. aut.) i sutradan nismo imali šta da jedemo”, priča Emin smejući se i nastavlja: „Ostao sam tu, i kasnije mi se, što naši ljudi kažu, osladilo. Malo više hodanja, mladost bez brige i pameti.
Posao je bio težak, ali dobro plaćen. Imali smo savremenu opremu za to vreme i maksimalnu zaštitu na radu. Morao si nositi čizme ili cipela sa štitnicima za noge, obavezan šlem sa lampom i rukavice. Disciplina je bila velika, morali su se poštovati propisi. Ja da nisam ostario, da sam u snazi, sad bih se vratio tamo da opet radim isti posao, ali to ne bih radio ovde kod nas “, priča Radomir Živković.
Da su zlatna gastarbajterska vremena prošla, prvi su primetili požarevački menjači novca. Promet deviza ovog leta značajno je niži u odnosu na prethodne godine. Vlasnik menjačnice iz Požarevca Milan Rajić kaže da je promet pao za 50 odsto u odnosu na prethodne godine.
U Smoljincu kod Požarevca, selu iz koga je skoro 80 odsto stanovnika na radu u inostranstvu, svetsku ekonomsku krizu osećaju i lokalne kafedžije. Vlasnik kafane u Smoljincu, Zoran Marjanović, kaže da su gastarbajteri nekada ostajali po mesec dana, a sada se sve svelo na nedelju dana.
Svetomir Ivić, koji skoro tri decenije živi i radi u Austriji, kaže da u Beču ima ljudi koji rade i za 700 evra mesečno.
"Ako bračni par radi, to je mesečno 1500 do 2000 evra. S tim parama može samo da se preživi u Beču, nema šanse da se time finansira i domaćinstvo u Srbiji", kaže Ivić.
Jedno od obeležja požarevačkog kraja su i velelepne gastarbajterske kuće. Ali, one su građene u nekim boljim vremenima, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Njihovi vlasnici kažu da im je nekada bilo lakše da ih sazidaju, nego da im danas promene fasadu.
Gastarbajter iz Smoljinca, Voja Pantić, koji je sada u penziji, kaže da se bolje živelo dok je u Austriji bio šiling i da je tada moglo više da se gradi.
"Od kada je uveden evro, osiromašila je cela Evropa, pa i mi gastarbajteri", kaže Pantić.
Iz godine u godinu sve manje gastarbajtera iz požarevačkog kraja praznike i odmore provodi u svojim selima. Razloga za njihov nedolazak u rodni kraj je, kako kažu, smena generacija i ekonomska kriza. Dragan Stević koji radi u Trstu dodaje da se manje radi, pa je manja i zarada.
"Kad dolaziš, ne možeš da dođeš bez para, pa mnogi ostaju tamo, da bi uštedeli", kaže Dragan.
Manje ljudi donosi i manje novca iz inostranstva. Vlasnici menjačnica u Požarevcu ne pamte kada im je neko kroz šuber pružio novčanicu od 500 evra. Sto evra je najveći apoen koji se menja za dinare.
"Ništa se ne radi, niti gradi po selima. Izgleda da su ove mlade generacije uvidele grešku svojih očeva i dedova", kaže Milan Rajić, vlasnik menjačnice.
Iz Braničevskog okruga na radu u inostranstvu je, po nekim procenama, skoro pedeset hiljada građana. Četvrtu generaciju gastarbajtera, koja je rođena u Austriji ili Italiji, više gotovo ništa ne veže za rodni kraj njihovih dedova i očeva. I biće teško ubediti ih da su smoljinački sokaci lepši od Bečkih avenija.
Selo Češljeva Bara, nedaleko od Velikog Gradišta, važi za jedno od bogatijih vlaških sela. Vrata svog doma u selu Češljeva Bara otvorila je porodica Joksimović koja je novogodišnje praznike odlučila da ne provede u Beču, već u svom rodnom mestu. Stotine kvadrata velelepnih kuća, a ljudi skoro da nema. Luksuzne vile naših gastarbajtera u najboljem slučaju dobiju stanare dva puta godišnje, oko Nove godine i na leto. U celom selu u ovo doba godine nema više od 20 ljudi, svega 10-ak kuća ima stalne stanovnike i lako je pogoditi ko nije gastarbajter. Duško Nikolić vozi dvaput nedeljno autobus na liniji Kučevo - Beč. Pre toga živeo je godinama u Austriji i radio sličan posao. Duša mu nije bila na mestu dok se nije vratio u svoje mesto.
„Otac moj se borio za mene, sredio mi kuću, sad je na meni da se borim za svog sina. I tako, dolaze nove generacije i novije kuće. Volim Srbiju više nego išta. Pre se viđamo u Srbiji nego u Beču, što kaže pokojni Ekrem, "kuća pos'o", tamo su svi zapeti, sve to negde neko žuri, ovde su ljudi opušteniji...“
Prvu zimu u Srbiji posle 15 godina šestoro članova porodice Joksimović provode u svom domu. Stan u Beču plaćaju 850 evra, 55 kvadrata, struja je 262 evra, internet 30 evra, izađu im komunalije oko 1.500 evra. Majka Dragica radi osam sati u firmi, čistačica je u bolnici, pa onda privatno još četiri, pet sati dnevno, za 12 evra po satu. Za razliku od mnogih, nedavno su kuću prepolovili, jer je, kažu, prevelika i preskupa za održavanje.
Na pitanje da li će se vratiti u Srbiju, Siniša, glava porodice Joksimović, posle kraćeg razmišljanja kaže "ne verujem", a na pitanje zašto onda ne kupe neku nekretninu u Austriji već ulažu ovde, on kaže:
„E, to je dobro pitanje! Mi smo glup narod, kad moram tako da kažem, počeli su naši dedovi da grade ovde i onda da ne propadne gradimo mi.“
Prema njegovim rečima, kuća kao njegova u Beču, "skraćene kvadrature", oko 200 kvadrata, košta sigurno oko milion evra. Ali, ta kuća nije u Beču i ovde gde se nalazi ima daleko manju tržišnu vrednost.
Ono što neke naše ljude iz tuđine za novogodišnje praznike vuče ka rodnom kraju na prvom mestu je, kažu nostalgija, a zatim i održavanje pustih kuća, a i novogodišnji ukrasi imaju svoju praktičnu ulogu.
"To je zbog dece. Ona tamo idu u strane vrtiće i škole, pa kada im kažemo da idemo kući, u Srbiju, moramo nešto lepo da im priredimo da bi došla ovde", kaže Dragan Stević.
Ko će svetla u selima braničevskog okruga upaliti kada poslednja generacija gastarbajtera, rođena i vaspitavana u inostranstvu, bude stasala, kažu, nažalost, niko ne zna.